Tahionska energija i Tahionska teorija

Godine 1995. fizičar Ernst Vol napisao je knjigu Fizika tahiona (Ernst Wall – The Physics of Tachyon), u kojoj opisuje proces povezivanja energije Nulte Tačke sa tahionom i način na koji tahion tada postaje katalizator za sve fizičke oblike života

Još početkom 20. veka, Nikola Tesla je uspeo da stvori elektricitet direktno iz nevidljivog izvora koji je nazvao „slobodna energija“. Uz pomoć tog svog izuma mogao je da osvetli trospratnu zgradu i da putuje automobilom koji nema nikakvog vidljivog izvora energije brzinom od 90 milja na sat. Ali Teslino otkriće je iszgubljeno kada su njegova laboratorija i sva istraživanja nestali u požaru.

Naučnik po imenu Mori je, razmišljajući na isti način kao tesla, uspeo da napravi mašinu koja je generisala elektricitet od 50 kilovata. Nije mu dozvoljeno da patentira svoj izum, uz objašnjenje da nema vidljivog izvora energije.

Dvojica naučnika, radeći nezavisno jedan od drugog, 1966. su istovremeno došla do zaključka da postoji energija koja putuje brzinom većom od brzine svetlosti i da se njeno postojanje može dokazati prema kvantnoj fizici. Jedan od njih, Fajnberg, nazvao ju je tahionskom energijom.

Godine 1995. fizičar Ernst Vol (Ernst Wall – The Physics of Tachyon) napisao je knjigu Fizika tahiona, u kojoj opisuje proces povezivanja energije Nulte Tačke sa tahionom i način na koji tahion tada postaje katalizator za sve fizičke oblike života.

Tachion

Tahion je elementarna, hipotetička subatomska čestica koja se kreće brže od svetla. Jezikom specijalnog relativiteta rečeno, tahion bi bio čestica sa prostorom od četiri impulsa (momentuma) i imaginarnim odgovarajućim vremenom. Tahion je ograničen na prostoru nalik delu energije – grafikonu momentuma, pa zato ne može usporiti do subliminalne brzine. Pošto se tahion kreće brže od svetlosti, ne možemo videti njegovo približavanje. Kada tahion prođe blizu nas, mogli bismo da vidimo dve njegove slike – približavanje i odlazak – u suprotnim pravcima.

Priču o tahionu su nezavisno jedan od drugog javnosti predstavili fizičari Džerald Fajnberg i Džordž Saderšan. Fajnberg je 1966. opisao postojanje neuhvatljive, neograničene količine energije brže od svetlosti, koju je nazvao tahion. To neverovatno informaciono telo koje je Fajnberg predstavio, jeste karika koja nedostaje u objašnjenju zbog čega većina energetskih uređaja koji koriste slobodnu energiju zaista funkcioniše i odakle zapravo povlače isceljujuću energiju.

Stav savremene fizike je da ni jedna čestica ne može premašiti brzinu svetlosti. Međutim, koliko god taj koncept zvuči ubedljivo, postoje konkretni dokazi koji itekako podržavaju teoriju o tahionima i tahionskom polju. Naizgled, elektroni se pojavljuju niotkuda i nestaju niučemu. Niko još nije uspeo da identifikuje izvor elektrona i objasni kako je moguće da oni konstantno nastaju „niotkuda“. Mogući prethodnici elektrona, na primer raspadnuti fotoni svetlosti, mogu se smatrati pretečama samo veoma malog broja postojećih elektrona. Ta činjenica žudi za objašnjenjem, a tahionska teorija nudi neke veoma razumne odgovore.

Kako se postojanje tahionskog univerzuma ne može dokazati trenutno dostupnim instrumentima, tahionska teorija je nastala na osnovu istraživanja primetnih efekata. U tahionskoj teoriji granica između metafizike (koja se bavi nefizičkim realnostima) i fizike (koja se bavi fizičkim realnostima) postaje krajnje zamagljena, zbog čega nije dobro primljena od strane nekih mejnstrim fizičara, uprkos činjenici da su koncepti negativne mase, pozitrona (pozitivnih elektrona) i drugih karakteristika koje podržavaju istinitost tahionske teorije i eksperimentalno dokazani.

Tahionska teorija tvrdi da tahionski uneverzum kontinuirano stvara, pomaže i energizuje fizički univerzum. Sve što postoji duguje svoje stvaranje ekspanziji tahionskog polja – toj vrhunskoj sili stvaranja.

Tahionsko polje je izuzetno gusto. Ta se gustina ne može izmeriti jer je u negativnom stanju – kao odraz u ogledalu univerzuma pozitivne gustine koji mi naseljavamo. Teorija o negativnoj gustini počiva i na dokazanom fenomenu: neprekidnom širenju fizičkog univerzuma nastalog pod pritiskom naprezanja usled širenja nevidljivog univerzuma. Pritisak naprezanja tahionskog polja na naš fizički univerzum ukazuje na postojanje nevidljivog univerzuma izrazito velike gustine – tahionskog polja.

Jin-jang teorija u orijentalnoj metafizici takođe govori o univerzumima-ogledalima. Po jin-jangu, svi fenomeni postoje kao dualiteti. Na primer, više životne forme stvorene su kao ženske i muške. Atomi postoje prirodno kao pozitivno naelektrisani protoni okružni vrtlozima negativno naelektrisanih elektrona. Čak i pozitivni elektroni imaju negativo naelektrisane protone u jezgru, kako bi se izbalansiralo i ostvarilo njihovo postojanje.

I neki savremeni fizičari su prihvatili koncept univerzuma-ogledala, nazivajući ga materijom i antimaterijom. Jedino što onji tvrde da bi simultani dodir materije i antimaterije rezultirao trenutnim poništavanjem obe. Iako laboratorijski eksperimenti sa materijom visoko pobuđenog stanja ukazuju na tu mogućnost, tako ekstremni uslovi se mogu javiti jedino kod zvezda u prirodnom univerzumu.

Tahionska teorija zagovara daleko blaži, neprekidni protok kretanja koje se događa između materijalnog sveta i tahionskog univerzuma. Poput mlaza tekuće vode, i u tom kretanju ima vrtloženja jer energija prolazi iz jednog univerzuma u drugi i ponovo se vraća nazad. Kretanje između materijalnog i nematerijalnog i transformacija energije u neenergiju, događaju se simultano, bez ikakvog napora i slobodno.

Leave a comment

Your email address will not be published.

*